Razgovor sa freelancerom – Daniel Tešanović (obrada fotografija)

Možda će ovo zvučati malo čudno jer možda nikada niste obratili pažnju na to da neke ljude upoznamo pre nego što ih zapravo i upoznamo.

Svojevremeno sam voleo da zalazim u kafić gde su zidove ukrašavale fotografije sa koncerata raznih muzičkih zvezda.
Ti veliki posteri su izgledali kao da su kupljeni u nekoj prodavnici.

Jednom prilikom sam seo bliže zidu i video ime fotografa.

Mali grad ova Subotica.
Nakon nekog vremena povezala nas je ista „muka“ (rad kod privatnika).
U istoj firmi smo se radovali sedmoj lebovoj kori (Don’t happy be worry).

Vremenom je postao freelancer…

Šta si radio pre nego što si se odlučio za frilensing?
Ovo je dosta komplikovano pitanje u mom slučaju, jer sam sa frilensingom počeo još negde u prvom razredu srednje škole, davne 1996. godine (bolje da ne računam ovakve stvari, jer tek onda uvidim koliko sam u stvari mator).

U to doba sam se najviše bavio grafičkim dizajnom, što sam kasnije i studirao.
Pošto sam se rodio u staroj crno beloj fotografskoj laboratoriji, usput sam dosta eksperimentisao sa klasičnom fotografijom (bejaše još doba filma) i digitalnom obradom skeniranih fotki. Od onda sam imao tri posla gde sam radio puno radno vreme, ali moj frilensing pored tih poslova u suštini nikada nije ni prestajao, samo nisam sve vreme bio ono što zovu “full time freelancer”.

Moja prethodna tri posla gde sam radio puno radno vreme u firmi su bili poslovi gde sam isto radio kao grafički dizajner, krenuvši od tadašnje Si&Si kompanije, preko privatne firme moje mame do privatne firme koja se bavila reklamnim materijalima, odakle se ti i ja i znamo. Posle toga sam igrom slučajeva totalno skrenuo sa tog puta i 3 godine radio kao menadžer kockarnice za austrijski Novomatic. Upravo ovaj posao je prethodio mom povratku u frilens vode u potpunosti, a upravo taj posao je i glavni razlog tome.

Šta te je pokrenulo / navelo da se baviš frilensingom?
Hmm… Pa kad malo bolje razmislim, to definitivno nije jedna stvar, nego ceo splet okolnosti, kao i moj karakter.

Recimo da je jedna od stvari koje me najviše izluđuju da imam šefa!
Ja volim da radim sa klijentima i imao sam ih jako mongo tokom godina, iz različitih sfera biznisa i različitih slojeva društva. Ali, kao frilenser sa svima njima ja mogu da vodim konverzaciju na istom nivou…kao vlasnik jednog posla, sa vlasnikom ili menadžerom drugog posla.
Dok u firmama sa klasičnom piramidalnom hijerarhijom to ne samo da nije moguće, nego je obično onaj neko iznad tebe čovek koji je u većini slučajeva ili na nižem intelektualnom nivou ili na nižem nivou znanja konkretne oblasti posla od tebe, jer na žalost u ovim našim krajevima nikada nije uspeo koncept da moraš da se izboriš za visoku poziciju radom i znanjem, nego si bio postavljen na tu poziciju po totalno drugačijoj liniji.

Kao frilenser imaš punu slobodu da možeš da odeš kad god i gde god poželiš.

Druga bitna stvar koja me je navela da totalno zaboravim koncept rada u firmi u stalnom radnom odnosu, je to što mi je poslednji posao, iako ne iz ove oblasti poslovanja, bio u sistemu sa nekoliko hiljada zaposlenih.
U velikim firmama svaka odluka koja se donese, donosi se nedeljama, mesecima ili čak godinama. To su inertni sistemi gde je potrebno jako mnogo ljudi da da svoju saglasnost da bi se nešto uradilo. A takve stvari, kao prvo sputavaju kreativnost, a kao drugo, u većini slučajeva ubijaju dobre ideje. I poslednja najbitnija stvar je to što volim slobodu i volim da putujem. U firmi to nikada ne možeš, a pogotovo ne bez planiranja mesecima unapred. Kao frilenser imaš punu slobodu da možeš da odeš kad god i gde god poželiš.

Ko te je motivisao / podržao?
Što se podrške tiče, uvek sam je imao od svih ljudi oko sebe.
Moji roditelji su ceo život radili puno radno vreme u firmi, ali su pored toga ceo život radili na nekim drugim nezavisnim projektima, koji su, ako malo bolje pogledaš, obično donosili više para nego onaj “redovan” posao.
Devojka mi je takođe frilenser, tako da i od nje imam podršku za sve što radim.

Što se tiče motivacije, ne mogu reći da sam imao nekoga određenog da me motiviše kao klinca u prvom razredu srednje škole.
Tada sam bio gladan znanja, eksperimentisanja i iskustva, pa je to bila neka vodilja u svemu tome. Ali, u kasnijim fazama života sam uvek imao nekoga od umetnika ko me je motivisao idejom i svojim umetničkim radom, ali i nekoga ko me je motivisao samim tim što je postigao kao frilenser, jer mi je to uvek dokaz da može i ovako i da ne moraš da budeš deo velikog tima da bi bio uspešan.

Čovek koji mi je najveći uzor u tome sada i koji može svima nama da bude dokaz da možemo da uspemo sami, da možemo čak i u ovoj Subotici iz koje svi beže i da od posla kojim se bavimo može i više nego dobro da se živi, je Petar Stojaković.

Da li možeš da opišeš neke od prvih frilensing poslova?
Pošto nikoga, pa čak ni mene, ne zanimaju moji klinački radovi, pokušaću da se fokusiram na ono što sam radio na početku ove faze kada sam se vratio frilensingu napustivši stalni posao.

Ono što svakoga ko želi da postane frilenser interesuje je kako početi.
Ako mislite da je to najteži deo, nije.
Nikada ne postaje lakše, i ako ne mislite ovaj način rada da živite i da mu se u potpunosti posvetite, nemojte ni počinjati.

U početku mi je falila najbitnija stvar, a to je portfolio.
Pošto sam odlučio da iz vode grafičkog dizajna pređem u obradu fotografija, znao sam tačno koliko znam i kako treba da radim, ali nisam imao radove iz te oblasti da pokažem.
Tada sam odlučio da na tadašnjem Elance-u prihvatim sve živo što uspem da dobijem bez nekog zavidnog portfolia, samo da bih radio i stvarao nešto što mogu da pokažem drugima, a pored toga sam radio i projekte besplatno, kako bih mogao da odradim malo ozbiljnije poslove koje na drugi način ne bih dobio.

Prvi takav posao je bila serija od dvadesetak fotografija za Avantgarde bikes, kod koje sam odradio i fotografisanje i post produkciju.
Ovo je bio posao koji smo i Jaser, vlasnik te kompanije i ja radili uz ostale projekte malo po malo i trajao je mesecima.
Fotografisali smo u Subotici i Novom Sadu, unutra i napolju, a sve ostalo je rađeno u post produkciji, pa čak i vožnja bicikla ulicama New York-a i Amsterdama (čitaj: napušteni put našeg čuvenog Y kraka, kod Crvenog Sela).
Za to vreme sam na Elance-u dobio da radim obradu fotografija i jednu foto montažu za album nekog japanskog punk benda i foto produkciju i post produkciju samih proizvoda i ambalaže za Chant Royale (oni čuveni danski kolačići od putera, u limenim kutijama koje svi imamo kod kuće i služe da nam mame i babe drže u njima igle i konce).

Dobra stvar u frilensingu je što nikada ne znate dokle može sve da dođe dobra reč o vama i nečija preporuka.

Ova tri posla i nekoliko beauty portreta koje sam dobio i retuširao kao vežbu i učenje nekih novih tehnika, u saradnji sa par stranih fotografa, su bili dovoljno da imam solidan portfolio za start. Posle toga sam dobijao i poslove za puno veće klijente, tipa Hilton hoteli u Majamiju i Čikagu, Crowne Plaza, svetska kampanja za Greenpeace prošle godine itd. Ali većina tih poslova je došla po preporuci nekoga od fotografa za koje sam radio male i totalno nebitne poslove. Dobra stvar u frilensingu je što nikada ne znate dokle može sve da dođe dobra reč o vama i nečija preporuka.

 

P.S. Da li sam već rekao da je taj isti fotograf iz gornje priče zaslužan i za moju fotku (savbitansmajli).


Nema komentara za sada

Ostavite odgovor


Razgovor sa freelancerom – Daniel Tešanović (obrada fotografija)

by Milenko R. time to read: 6 min
0